Ritmička gimnastika je jedan od sedam postojećih gimnastičkih sportova i jedan je od četiri gimnastička sporta, koji se nalaze na programu Olimpijskih Igara.
Ritmička gimnastika besprekorno povezuje sport i umetnost; klasičan balet sa najvišim nivoom sportskog majstorstva u rukovanju rekvizitima; eleganciju sa najtežim mogućim formama skokova, ravnoteža, pirueta i elemenata ekstremne pokretljivosti; pokrete izuzetne lepote sa ekstremnim fizičkim naporima i izdržljivošću.
Krajem 19. i početkom 20. veka, "pozajmljujući" korake različitih plesova i igara, a naročito elemente klasičnog baleta, ritmička gimnastika se počinje razlikovati od ostalih vidova gimnastičkog vežbanja, kao gimnastika posebno gracioznih i izražajnih kretnji.
Da li je ritmička gimnastika nova disciplina?
Nikako, jer skoriji nalazi svedoče da je ova vrsta igre sa različitim rekvizitima bila poznata još u starom Egiptu. Mnogo kasnije, dvadesetih godina prošlog veka, ritmička gimnastika poprima odlike sportske discipline kakva je danas, zahvaljujući ubrzanom razvoju i naročitom doprinosu Švajcarske Gimnastičke Federacije.
Kao takmičarska disciplina, ritmička gimnastika se pojavljuje u bivšem Sovjetskom Savezu, gde se nacionalni šampionati održavaju već od 1942. godine.
Svetska Gimnastička Federacija zvanično prima ritmičku gimnastiku u svoju gimnastičku porodicu 1961. godine, a već 1963. godine u Budimpešti (Mađarska) organizuje prvo svetsko prvenstvo u "modernoj gimnastici" (prvi zvaničan naziv ovog sporta).
Prva prvakinja sveta u ritmičkoj gimnastici, najbolja od 28 takmičarki iz 10 evropskih zemalja bila je Ruskinja Ljudmila Savinkova.
Prvo prvenstvo sveta za grupne sastave u ritmičkoj gimnastici, održano je 1967. u Kopenhagenu (Danska).
Zanimljivo je da je takmičenje u grupnim vežbama "malim rekvizitima" prvobitno bilo na programu takmičenja u sportskoj gimnastici na Olimpijskim Igrama u Melburnu 1956. godine, gde su svoje vežbe vijačama izvodili ansambli sastavljeni od šest gimnastičarki. Potom, ovaj vid grupnog vežbanja rekvizitima postaje jedna od dve discipline u ritmičkoj gimnastici.
Domaćin prvog prvenstva Evrope u ritmičkoj gimnastici je 1978. godine bio Madrid (Španija), a od 1984. godine i Olmpijskih Igara u Los Anđelesu, ritmička gimnastika je na programu letnjih Olimpijskih Igara.
Sa izuzetkom Rumunije, zemlje Istočnog bloka su bojkotovale ove Olimpijske Igre, a do prve titule olimpijske šampionke u ritmičkoj gimnastici, dolazi Lori Fang, Kanađanka iz Vankuvera.
Kako su na ovim i na sledeće dve Olimpijade nastupale samo individualne takmičarke, prvu olimpijsku titulu u grupnom vežbanju ispred timova Rusije i Bugarske, 1996. godine na Olimpijskim Igrama u Atlanti, osvaja tim Španije.
Sve do sredine devedesetih, prošlog veka, gimnastičarke Bugarske i Sovjetskog Saveza dominirale su ovim sportom, ali po raspadu Sovjetskog Saveza, ruskim, beloruskim, ukrajinskim i bugarskim šampionkama se približavaju i najbolje takmičarke Španije, Italije, Grčke, Francuske, Izraela, Kine, Japana, Azerbejdžana, Kazahstana, Brazila…
Iako je ritmička gimnastika poznata kao isključivo ženska sportska disciplina, treba znati da se u desetak zemalja, poput Japana ili Rusije, njome bave i takmiče i muškarci.
Sve vežbe se izvode uz obaveznu pratnju, jednog ili više muzičkih instrumenata, a dozvoljeni su i vokali, ali bez reči. Umeće gimnastičarke je najvažnije, ali je i znanje i kreativnost trenera, odnosno koreografa važna. Ono što se od gimnastičarke zahteva je da ubedljivo i karakterno, vremenski i prostorno "ispriča priču", izvodeći različite težine telom (iz 4 osnovne grupe: skokovi, ravnoteže, piruete i elementi pokretljivosti), a da to konstantno bude praćeno elementima rekvizitom koji moraju biti što raznovrsniji po svom obliku, vrsti, amplitudi, pravcu, radnoj ravni, brzini...
Takmičenja se u ritmičkoj gimnastici odvijaju u dve različite discipline: takmičenje pojedinki i takmičenje grupnih sastava, gde ansabl čini pet takmičarki (do svetskog prvenstva 1999. u Osaki ih je bilo šest).
Rekviziti koji se u ritmičkoj gimnastici koriste su vijača, obruč, lopta, čunjevi i traka, ali se u svakom takmičarskom olimpijskom ciklusu propisuju četiri (od postojećih pet), pa će tako u toku 2009. i 2010. godine, individualne takmičarke nastupati u vežbama vijačom, obručem, loptom i trakom (poluciklus bez vežbe čunjevima).
Grupni sastavi, za razliku od individualnih takmičarki koje vežbaju 4 vežbe, za svaku višebojsku titulu imaju dva nastupa pred sudijama: u prvoj vežbi njih pet koristi pet identičnih rekvizita (u 2009. je to 5 obručeva), a u drugoj vežbi je to kombinacija dva različita rekvizita (u 2009. su to 3 trake i 2 vijače).
Svaku vežbu pažljivo procenjuju tri sudijska panela (3 x 4 sudije): žiri A (od reči Artistry) je odgovoran za procenu umetničke vrednosti kompozicije (vrednost kompozicije, usklađenost sa muzičkom pratnjom, izbor elemenata telom i rekvizitom…); žiri D (od reči Difficulty) evaluira tehničku vrednost vežbe (broj i nivo pokazanih težina u vežbi); i žiri E (od reči Execution) koji procenjuje tehnički nivo izvođenja vežbe, kažnjava za greške u izvođenju).
Svaki od tri žirija nezavisno daje ocenu koja je za sva tri panela max. 10.00 bodova.
Konačna ocena se dobija po formuli (A + D)/2 + E, i može maksimalno iznositi 20.00 bodova.
Popularnost ritmičke gimnastike nepromenjeno raste na svih pet kontinenata, a samo u 2007. godini više od 2000 gimnastičarki je učestvovalo u takmičenjima najvišeg nivoa, poput Prvenstva sveta, takmičenja za Svetski Kup, takmičenja u Grand Prix seriji …
Osvajačice zlatne medalje u individualnoj konkurenciji na Olimpijskim igrama :
1984. Los Anđeles - Lori Fung, Kanada
1988. Seul - Marina Lobach, Sovjetski Savez
1992. Barselona - Aleksandra Timoshenko, Zajednica Nezavisnih Država (bivši Sovjetski Savez)
1996. Atlanta- Ekaterina Serebryanskaya, Ukrajina
2000. Sidnej - Yulia Barsukova, Rusija
2004. Atina - Alina Kabaeva, Rusija
2008. Peking - Evgeniya Kanaeva, Rusija
Ekipne zlatne medalje :
1996. Atlanta - Španija
2000. Sidnej - Rusija
2004. Atina - Rusija
2008. Peking - Rusija
